Година 1260. представља једну од оних ретких историјских тачака ослонца у којој се светска равнотежа неповратно померила са хладних обронака Алтаја ка сјају кинеских палата. Тог петог маја, унук Џингис-кана, Кублај, проглашен је за Великог кана на великом сабору у Шангдуу.
Рођен 1215. године, овај човек није био само још један номадски ратник у низу. Он је био први истински глобалиста који је разумео да се мачем може освојити свет, али да се само трговином, културом и информацијама тим светом може владати. Његово ступање на престо означило је крај ере чисте деструкције и почетак ере коју данас препознајемо као Пакс Монголика, период у којем је Пут свиле постао први светски интернет.
Успон на трон није прошао без крви. Кублај се суочио са својим млађим братом Ариг-Бугом у суровом грађанском рату који је трајао до 1264. године. Овај сукоб унутар династије Толуида био је више од борбе за власт, био је то сукоб две идеологије.
С једне стране стајала је стара монголска струја која је желела да остане у степи и живи од пљачке, док је Кублај представљао нову визију – империју која се интегрише са цивилизацијама које је покорила. Победом у овом рату, он је дефинитивно преселио центар моћи из Каракорума у Канабалик, данашњи Пекинг, постављајући темеље за династију Јуан коју ће званично прогласити 1271. године.
Иновације које су задивиле свет
Оно што Кублаја издваја од свих претходника јесте његова невероватна способност за системску организацију. Увео је папирни новац као обавезно средство плаћања, што је до тада било незамисливо за трговце са Запада и Балкана.
Његова поштанска служба, позната као Јам, располагала је са десетинама хиљада коња и курира који су вести са једног краја Азије на други преносили брзином која је за тадашњу Европу граничила са магијом. На његовом двору, Марко Поло је током свог боравка од 1275. до 1292. године бележио чуда која ће касније инспирисати Колумба да крене у потрагу за Индијом.
Кублај није био верски фанатик; на његовом двору су будистички свештеници дебатовали са муслиманским астрономима и хришћанским мисионарима, док је он лично задржао монголски прагматизам, верујући да свака религија носи део истине који служи стабилности царства.
Монголска сенка над Балканом и пад невидљиве завесе
Сенка Кублај-кана досезала је до најудаљенијих крајева Балкана, иако се он никада лично није примакао Дунаву. Монголска војска која је 1241. године прегазила Угарску и натерала Белу IV у бег ка Јадрану била је део истог оног механизма којим је Кублај управљао из Пекинга. Номинално, чак и Златна хорда која је држала српске и бугарске земље у страху током друге половине 13. века признавала је врховну власт Великог кана. Политички систем који је Кублај зацементирао 1260. године приморавао је владаре попут српског краља Милутина да своју децу шаљу у таоштво код монголских намесника, јер је сваки покрет на Балкану био само један ситан зупчаник у монголској планетарној машини.
Камиказе и сумрак господара света
Ипак, ни Кублај није био непобедив. Његови неуспели покушаји инвазије на Јапан 1274. и 1281. године, где је легендарни ветар „камиказа“ уништио његову флоту, показали су границе монголске моћи.
Ови порази, заједно са економском нестабилношћу изазваном превеликим штампањем новца, најавили су сумрак његове моћи. Када је преминуо у фебруару 1294. године, Кублај-кан је иза себе оставио свет који је први пут био свестан своје величине. Био је то човек који је степу претворио у двор, а ратнике у администраторе, остављајући за собом легенду о Ксанадуу, месту где се сусрећу сви путеви, све вере и сва богатства тада познате васељене.