Железнички музеј у Београду представља један од најзначајнијих техничких архива на Балкану, чувајући материјалне доказе о индустријском развоју и модернизацији ових простора.
Основан у предвечерје великих друштвених промена, првог фебруара 1950. године, музеј је настао као израз потребе да се документује богата историја српских и југословенских пруга. Три године касније, тачније тридесетог априла 1953. године, институција је свечано отворила своја врата за јавност у наменски адаптираним просторијама зграде Министарства саобраћаја у Немањиној улици број шест.
Ово архитектонско здање, које је пројектовао архитекта Светозар Јовановић, данас представља споменик културе и идеалан оквир за експонате који сведоче о ери паре и челика.
За почетак рада и утемељење музејског фонда најзаслужнији је био први управник Драгољуб Јанковић, који је са групом ентузијаста започео прикупљање предмета из свих крајева тадашње државе.
Почетни фонд садржао је неколико хиљада предмета, укључујући ретке нацрте, старе фотографије, саобраћајне сигнале и личне предмете железничара.
Прва стална поставка из 1953. године носила је назив „Кроз историју југословенских железница“ и обухватала је хронолошки приказ развоја од првих коњских железница до савремених електро-техничких система. Посебну пажњу тадашњих посетилаца привукли су оригинални фењери и телеграфски апарати који су деценијама служили на забаченим планинским станицама.
Статистика фонда и куриозитети колекције
Данас Железнички музеј баштини преко четрдесет хиљада предмета распоређених у неколико збирки. Техничка збирка је најатрактивнија и обухвата преко шездесет оригиналних локомотива и вагона који се налазе у музејском депоу и на станицама широм земље.
Међу највреднијим експонатима издваја се локомотива „Милан“, прва која је израђена у Краљевини Србији 1882. године у Мајданпеку, као и „Рама“, најстарија парна локомотива на овим просторима из 1873. године. Специфичност музеја је и архивска грађа која се протеже на преко сто педесет метара дужних полица, садржећи ретке мапе и планове којих нема ни у националним библиотекама.
Значај ове институције превазилази пуко чување старих машина. Музеј је од свог отварања 1953. године постао средиште едукације за генерације инжењера и љубитеља технике. Занимљиво је да је зграда у којој се музеј налази преживела бројна искушења, али је поставка увек остајала нетакнута, пружајући увид у време када је железница била примарна артерија живота и економског напретка.
Иако је технологија напредовала, музеј у Немањиној остаје станица на којој време стоји, подсећајући нас на давну 1884. годину када је први воз кренуо из Београда ка Нишу, чиме је Србија нераскидиво повезана са остатком Европе.