У срцу нашег соларног система, обавијена густим облацима сумпорне киселине, кружи Венера, планета коју често називамо „сестром Земље”.
Међутим, сродство се овде завршава, а почиње једна од најфасцинантнијих космичких аномалија. Венера пркоси свим правилима која смо успоставили. Док се све остале планете окрећу око своје осе релативно брзо, Венери је потребан невероватан 241 земаљски дан да заврши само једну ротацију.
Да ствар буде још чуднија, она то ради у супротном смеру од Земље и већине планета (ретроградно). То значи да на њеној површини, која је довољно топла да растопи олово, Сунце излази на западу, а залази на истоку.
Када орбита претекне ротацију
Замислите свет на коме, због ове екстремне летаргије у окретању, један дан траје дуже него цела година. Једна „година” на Венери (један пун круг око Сунца) траје само 225 земаљских дана. Како ротација траје 241 дан, а револуција 225, технички, пре него што планета успе да се окрене око себе, она већ обиђе круг око Сунца.
То ствара феномен познат као „соларни плес”. На неким деловима планете, Сунце би изашло на западу, допутовало скоро до зенита, застало, вратило се назад према западу, и онда поново почело пут према истоку. Овај бизарни ритам значи да између два узастопна изласка Сунца прође 117 земаљских дана, што је у потпуном нескладу са њеном годином.
Лава, сумпор и вечни притисак
Овај чудни ритам није једина страшна ствар у вези са овом планетом. Испод густих, вечних облака који заробљавају топлоту и стварају екстремни ефекат стаклене баште, Венера је прави пакао.
Површинске температуре су константне и износе око 460 степени Целзијуса, што је чини топлијом чак и од Меркура, иако је даља од Сунца. Атмосфера је толико густа да је притисак на површини једнак притиску на дубини од деветсто метара у Земљином океану — довољно да згњечи сваку подморницу коју смо икада направили. Ветар у горњим слојевима атмосфере дува брзином од 360 km/h, док се на самој површини креће споро, али због густине има снагу реке лаве.
Прве очи човечанства на Венери (руске)
Иако је амерички Маринер 2 (Mariner 2) још 1962. године први пролетео поред ове усијане планете, прави подвиг остварили су совјетски инжењери током седамдесетих година прошлог века. Дана 15. децембра 1970. године, сонда Венера 7 постала је прва летелица у историји која је успешно извршила меко спуштање на површину друге планете и одатле послала податке.
Међутим, највећи визуелни шок уследио је 1982. године са мисијама Венера 13 и 14. Под вођством научника попут Александра Базилевског, ове летелице су преживеле немилосрдни притисак довољно дуго (само 127 минута) да нам пошаљу прве колор-панораме површине.
Те слике су откриле суров, наранџасто-смеђи пејзаж са оштрим стенама и небо боје сумпора, потврђујући да је Венера заиста место где су физички закони, баш као и време, потпуно искривљени у односу на нашу земаљску стварност.