Ако прелистате породични албум са краја осамдесетих, вероватно ћете наићи на фотографију свог оца у претерано кратким панталонама са високим струком или мајку у неонској тренерци која се види из свемира.
До пре само десет година, те слике су биле извор колективне породичне срамоте и предмет исмевања на прославама. Данас су те исте слике заправо главни инспирациони пано (moodboard) за најскупље светске брендове и омладину која окупира продавнице половне одеће. Десио се необичан обрт у којем је „ружно” постало естетски врхунац, а ормар ваше бабе најтраженија модна дестинација.
Неонска трагедија и широк крој
Оно што је 1989. године била практична одећа за плажу или тенис, данас је униформа за урбане кафиће.
Феномен који модни теоретичари називају „ретро футуризам” заправо је наша колективна опсесија временом које смо некада сматрали врхунцем неукуса.
Гломазне патике које изгледају као да су направљене од неколико слојева армираног бетона, а које су наши очеви носили, јер су биле јефтине и неуништиве, сада коштају као пола половног аутомобила. Парадокс је у томе што се данас трудимо да постигнемо тај специфичан изглед „случајности” – као да смо на брзину навукли прво што нам је пало под руку под светлом неонке, иако смо пред огледалом провели сат времена подешавајући угао качкета.
Ружно као бунт против савршенства
Зашто би ико при чистој свести желео да носи наочаре за сунце које изгледају као заштитна опрема за вариоце?
Одговор лежи у презасићењу дигиталним савршенством. У свету где су сви филтрирани, испеглани и симетрични на друштвеним мрежама, „бајц” естетика осамдесетих нуди преко потребну несавршеност.
Прешироки сакои са нараменицама у којима особа изгледа као да је позајмила тело од професионалног ватерполисте нису само одевни предмет, већ изјава. То је бунт против уске, досадне одеће која је доминирала почетком века. Ношењем „ружних” ствари поручујемо свету да смо толико сигурни у свој стил да можемо да изнесемо чак и оно што би на сваком другом изгледало као костим за маскенбал.
Дух времена који се купује на метар
Постоји нешто дубоко утешно у текстури старог памука и шушкавих тренерки које производе специфичан звук при сваком кораку.
За генерацију З, 1989. година представља митско доба пре интернета, време када су се летовања памтила по укусу сладоледа на кугле и мирису креме за сунчање са фактором два, а не по броју лајкова на објави.
Куповином половне одеће која подсећа на то доба, млади људи не купују само крпе, већ покушавају да рециклирају осећај безбрижности који те фотографије емитују. Чак и ако никада нису стајали у реду за хлеб или знали шта је то фиксни телефон са бројчаником, они осећају носталгију за временом које никада нису доживели.
Аналогни шарм у дигиталном кавезу
На крају, цео овај модни парадокс заправо је потрага за аутентичношћу. Слика са летовања из 1989. је увек мало замућена, боје су испране, а некоме је обавезно улетео прст у објектив.
Управо тај „квар” је оно што данашња мода покушава да имитира. Када се данас обучемо као наши родитељи, ми заправо покушавамо да фотографију коју ћемо направити телефоном учинимо вредном чувања у неком будућем албуму.
И док нам се очеви смеју док везујемо пертле на истим оним патикама које су они бацили у контејнер пре три деценије, можда је једина права истина да је мода круг у којем нико никада заиста не греши – само је потребно да сачекате довољно дуго да ваша највећа модна бламажа постане највећи хит сезоне.