Фармерке „Левис 501” нису биле само панталоне, оне су биле потврда да припадате свету који има правила и будућност. Током осамдесетих, поседовање оригиналних „левиски” са оним препознатљивим дугмадима уместо рајсфершлуса била је ствар престижа за коју се често одвајала цела плата.
Куповале су се у чувеним „комисионима”, оним малим радњама које су мирисале на западни прашак и кожне јакне. Свако ко је тада облизао прст да провери да ли је тексас прави и чврст, знао је да те фармерке захтевају време. Морале су да се „разгазе”, да омекшају уз тело, али када се то деси, постајале су ваша друга кожа. Биле су симбол наде да ћемо заувек корачати у корак са Паризом и Лондоном.
Тренутак када је мека тренерка победила чврсти тексас
А онда су дошле деведесете и све се променило. Живот је постао брз, несигуран и захтевао је одећу у којој можете цео дан да чекате у реду, трчите за аутобусом или седите на кафи на хауби аутомобила.
Тада је скупи и крути тексет изгубио битку против турске тренерке са пијаце. Ово није био само пад укуса, већ потреба за комфором у тешким временима. Тренерка је преко ноћи постала универзална одећа – у њој се ишло на пијацу, на славу код кума, па чак и на родитељске састанке. Било је важније да вас ништа не стеже док решавате свакодневне проблеме, него да изгледате као са насловне стране часописа.
Магија „три линије” са локалне тезге
Посебно место у нашим сећањима заузимају оне чувене тренерке са три линије које су на пијачним тезгама биле изложене на картонским кутијама. Те линије се готово никада нису поклапале на шавовима, али нам то није сметало. Важно је било да је памук мекан и да се лако пере, јер у то време нико није имао живаца за компликовано пеглање и штиркање кошуља.
Та асиметрија и јефтина налепница биле су огледало наше стварности – сви смо се трудили да задржимо привид нормалности, док се свет око нас мењао невероватном брзином. Избор одеће постао је искрен до кости: бирало се оно што је јефтино, топло и што не жуља.
Време када смо престали да се дотерујемо
Када данас погледамо старе фотографије, често се насмејемо тим широким горњим деловима и патикама на чичак. Али иза тог сарказма крије се дубока носталгија. То је било време када је преживљавање постало једини важећи модни тренд, а удобност једина утеха. Прелазак са „левиткиња” на тренерке био је заправо наш начин да кажемо да нам је доста стезања и да само желимо да нам буде мало лакше.
Данас када те исте тренерке носе неки нови клинци као скупи модни детаљ, ми само можемо да уздахнемо, јер смо ми у њима преживели епоху, док су они у њима само изашли у шетњу. Наша тренерка је имала душу, макар јој се линије никада нису среле.