Александар Берић је свој животни позив утемељио завршетком Поморске војне академије 1928. године, припремајући се за службу која ће свој трагични врхунац доживети у пламену Априлског рата. Као поручник бојног брода прве класе и командант монитора „Драва“, Берић је добио стратешки кључан задатак: обезбеђивање граничног сектора Дунава код Бездана. Берић је био човек чија је спољашњост одражавала унутрашњу дисциплину: висок, атлетске грађе, увек беспрекорно одевен у морнаричку униформу. Његов поглед, продоран и миран, одавао је особу која не доноси брзоплете одлуке, али их се држи до самог краја.
Паклени дани на реци: непрестана борба
Од самог почетка агресије, Берић је са својом посадом водио немилосрдну борбу. Пуна два дана „Драва“ је била у непрестаном контакту са непријатељем, одбијајући нападе патролних чамаца, размењујући ватру са трупама на обали и пркосећи надмоћној авијацији. Док је копнена војска била у расулу, на речном сектору код Бездана владао је поредак који је наметао Берић – ред, дисциплина и непоколебљива решеност да се граница брани до последњег тренутка.
12. април 1941: последњи плотуни код Челарева
Приликом повлачења војске ка Новом Саду, судбина монитора „Драва“ запечаћена је код села Чиба, данашње Челарево. Дана 12. априла, немачка авијација је подигла ескадриле у намери да сломи отпор брода који је постао симбол пркоса. Током овог силовитог напада, Александар Берић је био рањен, али физички бол није утицао на његову команду. Иако обливен крвљу, наставио је да координира одбрану и одбија налете „Штука“ све док брод, тешко оштећен директним погоцима, није почео да нестаје под површином Дунава. Његова последња наредба била је спасавање посаде, док је он сам изабрао да остане на командном мосту, салутирајући застави која је тонула са њим.
Белегиш: сахрана у тишини и касно признање
Тело хероја испливало је неколико дана касније код села Белегиш. Пронашли су га мештани, сељаци који су га са дужним поштовањем сахранили на сеоском гробљу, чувајући сећање на непознатог морнара који је одбио предају. Тек деценијама касније, држава је на достојан начин препознала његову жртву.
Александар Берић је постхумно 2002. године одликован Медаљом части, док му је 2015. године, поводом седамдесетогодишњице победе над фашизмом и века постојања Речне флотиле, Војска Србије подигла достојанствен споменик на гробљу у Белегишу.
Данас име Александра Берића носи касарна Речне флотиле у Новом Саду, чувајући традицију коју је он исписао сопственом крвљу. Његова судбина подсећа да су границе држава пуцале, али да официрска част на Дунаву није капитулирала. Сваког априла, таласи реке код Челарева примају венце у част човека који је веровао да застава вреди више од живота, остављајући будућим генерацијама завет о лојалности која нема цену.