У 16. веку, имати нос било је питање статуса, а губитак истог, најчешће услед сифилиса или двобоја, значио је социјалну смрт.
Гаспаре Таљакоци, професор на Универзитету у Болоњи, није био само лекар, он је био први истински форензичар естетике који је 1597. године објавио дело De Curtorum Chirurgia per Insitionem.
Његова метода „италијанске пластике“ била је сурова, генијална и захтевала је челичну дисциплину пацијента, јер је реконструкција лица изгледала као покушај да се живо тело претвори у скулптуру под сталном тензијом.
Бицепс као основни градивни материјал
За разлику од модерних филера, Таљакоци је користио живу грађу. Процес је почињао засецањем коже на унутрашњој страни бицепса пацијента. Међутим, кожа није потпуно одвајана, један крај је остајао везан за руку како би се сачувала циркулација, док је други крај пришиван директно на остатке носа на лицу.
Да би се овај биолошки мост примио, пацијент је морао да држи руку чврсто приљубљену уз лице, фиксирану посебним кожним ремењем и металним конструкцијама, пуне две до три недеље.
Био је то невероватан подухват: човек је постајао сопствени калуп, заробљен у непомичном положају док ткиво не одлучи да промени адресу са руке на главу.
Борба против Божијег плана
Иако је техника била револуционарна, Таљакоци се суочио са бруталним отпором тадашњег друштва. Црква је његов рад сматрала озбиљним богохуљењем.
Аргумент је био једноставан: ако је Бог одлучио да некоме нос отпадне као казна за грех, ко је професор из Болоње да тај грех сакрије новом кожом?
Таљакоци је тврдио да он само враћа оно што је природа дала, а несрећа одузела, али његов хуманизам није прошао некажњено.
Након његове смрти 1599. године, гласине о његовом „магијском“ раду биле су толико јаке да су локалне верске вође наредиле да се његово тело ископа из посвећене земље и пребаци на неосвећено гробље, како не би „загађивао“ мир осталих верника својом хирушком дрскошћу.
Технички парадокс хладноће
Најбизарнији део ове историјске епизоде везан је за „рок трајања“ нових носева.
Постојале су приче, које су се шириле градом, да су носеви направљени од коже других људи (плаћених донора) почели да труле истог тренутка када би оригинални власник коже умро, без обзира на то колико су удаљени један од другог.
Иако је то била чиста сујеверна форензика, истина је била подједнако сурова: без модерне микрохирургије, ови носеви су били изузетно осетљиви на хладноћу и промене температуре, често попримајући плавичасту боју која је одавала њихово вештачко порекло.
Таљакоци је поставио темеље за оно што данас зовемо трансплантацијом, подсећајући нас да је сваки напредак плаћен недељама непомичности и друштвеним изопштењем оних који су се усудили да поправљају оно што је време порушило.