Док савремени историчари Тартарију описују само као нејасан географски термин којим су Европљани означавали пространства централне Азије, алтернативна истраживања с почетка 21. века сугеришу нешто далеко шокантније. Према овој теорији, до средине 19. века постојала је глобална, високотехнолошка империја позната као Велика Тартарија, која је контролисала већи део северне хемисфере, од Каспијског језера до Пацифика.
Заговорници ове тезе тврде да је ова цивилизација поседовала знања о бежичној енергији и атмосферском електрицитету, што објашњава присуство величанствених „античких” грађевина са куполама и шиљцима који су заправо служили као пријемници за бесплатну енергију.
Ова империја је наводно збрисана из историјских књига након мистериозне глобалне катастрофе – познате као „Велика поплава блата” – након чега су преживеле елите ресетовале историју, присвојиле преосталу архитектуру и прогласиле је својом.
Блатњави ресет и празни градови 19.века
Кључни доказ који истраживачи Тартарије износе јесте феномен „закопаних првих спратова” који се може видети у скоро свим већим градовима света, од Санкт Петербурга до Њујорка и Лондона.
Званично објашњење да су зграде из 18. и 19. века грађене са полуподрумима због „архитектонског стила” или одводњавања, алтернативци одбацују као апсурдно, тврдећи да су ови градови заправо ископани из наноса блата након непознате катастрофе.
Специфичне фотографије градова из средине 19. века, на којима се виде грандиозне палате и широки булевари, али потпуно пусти – без људи и са свега пар запрега – служе као доказ да су нове „власти” тек насељавале већ изграђене, празне градове чије порекло нису умеле да објасне.
Ова теорија сугерише да је историја коју учимо у школама „написана” након 1850. Године како би се прикрили трагови цивилизације која је живела у хармонији са природом и користила етар као извор моћи.
Светске изложбе као параван за рушење доказа
Један од највећих парадокса ове теорије су велике Светске изложбе одржаване крајем 19. и почетком 20. века, попут оне у Чикагу 1893. године.
Званично, ови „Бели градови” грађени су од привремених материјала (гипса и јуте) за само пар месеци, да би након изложбе били до темеља спаљени или срушени.
Међутим, фотографије приказују грађевине толике комплексности и масивности да би за њихову изградњу чак и данас биле потребне деценије.
Алтернативни истраживачи тврде да ови објекти нису грађени за изложбу, већ да су били стварни остаци тартаријске архитектуре које су нове светске елите користиле да би демонстрирале своју моћ, а потом их уништиле како би затрле сваки траг претходне, напредније културе.
Називајући те зграде „привременим”, систем је успео да оправда њихово касније рушење и увођење модерне и неефикасне градње која нас чини зависним од плаћених енергената.
Отргнута од заборава
Иако мејнстрим академија ове теорије сврстава у чисту фантастику и пареидолију, број старих мапа на којима се јасно види натпис „Гранде Тартарие” са сопственим грбом (жута застава са црним грифоном) изазива дубоку сумњу у званичне наративе.
Да ли је могуће да је читава једна држава, која се на британским мапама из 1783. године наводи као „највећа земља на свету”, једноставно нестала кроз серију ратова, вештачких глади и пажљиво спроведене цензуре?
Прича о Тартарији је заправо прича о крхкости људског сећања и моћи оних који држе перо којим се пише историја.
Без обзира на то да ли је Тартарија била јединствена империја или скуп напредних култура, чињеница је да постоје огромне празнине у нашем разумевању прошлости које званична наука не успева да попуни.
Можда су куполе које видимо на старим црквама и палатама заиста остаци древне технологије која је чекала неког другог Николу Теслу, а можда је све то само илузија потекла из наше жеље да је свет некада био праведнији и сјајнији. Ипак, док год постоје зграде закопане у блату и мапе са избрисаним границама, дух Тартарије ће лебдети над историјом као опомена да су истина и заборав само питање моћи.