Некада су суседи били нешто више од људи који живе у кући поред – они су били учесници у свакодневном животу. У сеоским срединама широм Балкана, комшије су биле продужетак породице: помоћ у послу, заједничко дељење оброка, стални контакти и међусобно упозоравање на опасности или прослава лепих породичних догађаја. Та социјална интеракција није била само културни обичај, већ и практичан систем заједничке бриге.
Данас у великим градовима Србије и другим земаљама региона, та динамика је потпуно промењена. Многи становници никада не разговарају са особом у стану поред, не знају њено име, осим можда броја врата или спрата.
Процес урбанизације, посебно након Другог светског рата, трансформисао је структуру стамбених заједница. Велике зграде и нове стамбене четврти створиле су физички простор који је био функционалан, али не и подстицајан за социјалну интеракцију. Истраживање са Универзитета у Нишу показало је да физички квалитет заједничких простора у вишеспратницама утиче на интеракцију суседа и да боље пројектовани ходници, дворишта и заједничке собе могу значајно повећати социјалне контакте. Ово је посебно истакнуто у пандемијском периоду када су постојала ограничења нормалних активности, откривши колико су простор и архитектура важни за одржавање суседских веза.
На пример, анкете међу становницима вишемилионских градова откривају да многи људи виде заједничке просторе као „површине којима пролазе“, а не као места интеракције, што директно утиче на то да се суседи не срећу или не упознају.
Како је COVID-19 утицао
Пандемија је додатно нагласила постојећу дистанцу. Док су у неким заједницама суседи помогали једни другима, у великом делу урбаних средина ова помоћ није имала где да се развије, јер су људи живели у изолацији, без елементарних прилика да се сусретну. Током ванредног стања у Београду била је прилика да се види један чудан феномен: у неким зградама становници су се упознали тек када су делили обавештења преко низа мејлова или групних апликација, али не и уживо. Некада свима позната народна изрека о значају доброг комшије, поново је добила на значају, овај пут као упозорење да ми често управо њих не познајемо као што би требало.
Савремени градски живот у Србији – у Београду, Новом Саду или Нишу, стицајем околности постао је средина у којој се сусрети своде на кратке поздраве или климање главом. Многи млади рекли би да је сасвим нормално да не познају комшије, чак ни оне у непосредној близини.
У мањим срединама, пак, суседи су и даље често важан део друштвеног живота; у истраживању локалних навика, људи из мањих градова Србије описивали су суседе као „прву линију помоћи“. Но, чак је и тамо, са растућом миграцијом ка градовима и технолошким навикама, ова традиција изложена промени.
Разлике су видљиве и у вези различитих етничких група. На пример, у једном међуетничком истраживању, значајан број испитаника није био расположен да живи поред представника друге националне групе, чак упркос томе што би неке радо посетили.
Савремени урбанистички и социјални теоретичари у Србији и Европи постављају питање како обновити социјалну кохезију у градским срединама. Модели сарадничког становања (cohousing) указују на то да физички и социјални простор треба да подстичу интеракцију – заједничке кухиње, игралишта, баште, радионице и догађаји у зградама могу створити прилику да људи упознају једни друге и граде међусобно поверење. Студија о потенцијалима cohousing-а у Србији анализира како простор и друштвена пракса могу променити тренд отуђења и подстаћи солидарне односе.
Питање суседа и даље није само урбанистички или архитектонски, већ и социјални: оно се тиче тога какве заједнице желимо да градимо. Социјална кохезија није само леп појам, она подиже квалитет живота, доприноси сигурности, подршци и осећају припадности. Истраживања показују да окружење које омогућава сусрет нема само практичне ефекте, већ и утиче на друштвени капитал и стабилност заједнице.