У српском народном предању, ђаво није увек страшно и свемоћно биће. Напротив, у бројним причама он је лаковеран, похлепан и склон грешкама. Насупрот њему стоји обичан сељак: без магије, без оружја, али са оним што ђаво нема, здравом памети и животним искуством.
ЂАВО И ЧОВЕК У НАРОДНОЈ ПРИЧИ
У народним приповеткама, сусрет човека и ђавола често почиње као надметање. Ђаво нуди договор, нагодбу или опкладу, богатство, лак живот или помоћ, али увек уз неку замку. Међутим, уместо да буде преварен, сељак користи досетљивост и окреће правила у своју корист.
Ове приче су најчешће једноставне по форми, али богате значењем: победа не припада сили, већ разуму.
ДОСЕТКА УМЕСТО СТРАХА
Један од најчешћих мотива јесте договор око рада, ко ће боље да оре, жање или копа. Ђаво бира оно што му делује лакше, али сељак познаје земљу и зна где је плод. Тако ђаво добија лишће, стабљике или празне класове, док човеку остаје суштина, плод.
Смех у овим причама није случајан. Он служи да покаже да зло, ма колико се представљало моћним, може бити наивно и неспособно да разуме стварни живот.
ЂАВО КАО СМЕШНИ ГУБИТНИК
За разлику од религијских представа, народни ђаво је често смешан. Он се љути, вара, али увек губи. Сељак га понекад чак и жали, јер је сопственом похлепом сам себе надмудрио.
Етнолози указују да је оваква слика ђавола била начин да народ „спусти“ страх на разумну меру, ако се зло може исмејати, онда над њим постоји контрола.
ШТА КАЖЕ НАУКА
Веселин Чајкановић истиче да је у српској традицији ђаво често прилагођен народном искуству. Он није апсолутно зло, већ фигура која служи да покаже моралну поуку: похлепа и надменост воде у пораз.
Сима Тројановић додаје да су овакве приче имале и педагошку улогу, кроз хумор су преносиле животне лекције, разумљиве и деци и одраслима.
СМЕХ КАО ОБЛИК ПОБЕДЕ
Када сељак надмудри ђавола, он не побеђује само натприродно биће, он побеђује страх, неправду и осећај немоћи. Смех који прати овакве приче није површан, већ ослобађајући.
У том смислу, ове приповетке говоре о народу који је знао да се брани, не мачем, већ памећу.