Постоје писци које читамо због стила. Постоје и они које читамо због приче. Али Чарлс Дикенс је остао жив више од једног века после своје смрти из једног много непријатнијег разлога: зато што је сувише добро разумео како изгледа живот обичног човека када друштво почне да га меље. И вероватно вам је тај осећај познат. Онај тренутак када човек није гладан у буквалном смислу, али стално живи у некој врсти унутрашње оскудице. Када ради, жури, штеди, брине, а ипак има осећај да никада није стварно безбедан. Управо ту је Дикенс био најјачи. Није писао о сиромаштву као статистици, већ као психолошком стању које полако мења карактер човека.
Зато његови романи и данас делују необично савремено.
Када читате Оливера Твиста, ви заправо не читате само причу о сирочету. Читате систем у коме дете врло рано научи да свет не награђује доброту аутоматски. У Bleak House није у центру само споро правосуђе, већ осећај беспомоћности који људи развијају када институције постану толико компликоване да обичан човек више не верује да га ико види. А A Christmas Carol је, испод свих божићних украса и популарних адаптација, заправо прича о емоционалној глади.
То је оно што многи превиде код Дикенса. Он није био само „велики викторијански романописац”. Био је хроничар стида.
Стида сиромаштва. Стида дечјег рада. Стида друштвеног неуспеха. Стида људи који су приморани да изгледају захвално док преживљавају. А тај механизам није нестао. Само је променио одећу.
Данас људи можда не раде у фабрикама чађи као у Лондону деветнаестог века, али многи живе у непрекидном осећају замора и психолошког дуга. Дикенс би вероватно одмах препознао модерног човека који ноћу скролује телефоном јер му је то једини тренутак дана који осећа као „свој”. Разумео би и зашто људи понекад купују ствари које им не требају – не из површности, већ из покушаја да накратко осете контролу над сопственим животом.
Можда баш зато његови ликови делују тако живо. Код Дикенса нико није потпуно карикатура. Чак и када су смешни, грамзиви или окрутни, осећате да су настали из страха. А то је прилично зрело разумевање људске природе за писца који је одрастао у времену када се о психологији готово није ни говорило. А Дикенс, упркос свему, није био циник.
То је вероватно и највећа разлика између њега и великог дела модерног „мрачног реализма”. Он јесте видео суровост света, али није веровао да је човек осуђен да остане исти. Његови романи стално понављају једну стару, помало немодерну идеју: да људи могу морално да се промене ако их неко коначно види као људска бића.
И можда баш зато Чарлс Дикенс и даље траје. Не зато што је „обавезна лектира”, већ зато што је писао о нечему што није нестало – о тихом умору обичних људи који покушавају да остану достојанствени у систему који их стално гура да постану само број.