1242 — У бици на залеђеном Чудском језеру, Руси под командом новгородског кнеза Александра Невског су поразили тевтонске витезове, спречивши их да окупирају северозападне области Русије.
Фото: Википедија
1841 — У нишком, лесковачком, пиротском и врањском крају избила буна против Турака, позната као „Милојева и Срндакова буна„, коју су предводили Милоје Јовановић и Никола Срндак. После борби код Прве Кутине и Горњег Матејевца, 23. априла 1841, Турци у крви угушили буну, многа села спалили, а Јовановића погубили.
1887 — Краљ Милан Обреновић именовао првих 16 чланова Српске краљевске академије основане 1. новембра 1886. Први председник био Јосиф Панчић, а секретар Јован Жујовић. Од 1888. академици сами бирали сталне и дописне чланове.
1879 — Чиле је објавио рат Боливији и Перуу, чиме је отпочео Пацифички рат.
1944 — Савезници по трећи пут бомбардовали Ниш.
1945 — Председник привремене владе Југославије Јосип Броз Тито у Москви потписао уговор о пријатељству и узајамној помоћи и послератној сарадњи Совјетског Савеза и Југославије.
1955 — Премијер Велике Британије Винстон Черчил поднео оставку, окончавши дугу политичку каријеру која је, уз успоне и падове трајала од почетка 20. века. На положају премијера и лидера Конзервативне странке наследио га шеф дипломатије Ентони Идн.
1971 — Прорадио вулкан Етна у Италији
1974 — Отворен Светски трговински центар у Њујорку, који је са 110 спратова у том моменту био највиша зграда на свету.
1992 — Грађани Сарајева, у жељи да спрече даље националне сукобе, опколили зграду Скупштине БиХ, захтевајући формирање владе националног спаса. На њих пуцали снајпери из оближњих солитера. Погинуло осам, повређено 50 демонстраната.
1999 — У ваздушним ударима НАТО-а на Југославију погођен центар Алексинца. Погинуло 17 цивила.
Рођења:
1588 — Томас Хобс, енглески филозоф. (прем. 1642)
1908 — Херберт фон Карајан, аустријски диригент. (прем. 1989)
1908 — Бети Дејвис, америчка глумица. (прем. 1989)
1916 — Грегори Пек, амерички глумац. (прем. 2003)
1950 — Агнета Фелтског, шведска музичарка и глумица, најпознатија као чланица групе ABBA.
Смрти:
1794 — Жорж Дантон, француски револуционар (рођ. 1759)
1958 — Исидора Секулић, српска књижевница. (рођ. 1877)
1923 — Џорџ Херберт, 5. гроф од Карнарвона, енглески египтолог и археолог. (рођ. 1866)
1975 — Чанг Кај Шек, кинески генерал и политичар (рођ. 1887)[42]
1976 — Хауард Хјуз, амерички филмски продуцент, авијатичар и конструктор летилица. (рођ. 1905)
2005 — Сол Белоу (Соломон Белоуз), амерички књижевник, нобеловац. (рођ. 1915)
Прва жена у Српској академији наука и уметности
Исидора Секулић рођена је 16. априла 1877. године у бачком селу Мошорину код Титела, као држављанка Аустроугарске, а тек 1910. године добија српско држављанство. Родитељи су јој били Данило, варошки капетан и општински бележник, и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Њено детињство обележила је радозналост, али и осећај усамљености – карактеристика која ће касније дубоко прожети њен књижевни стил.
Још од малих ногу исказивала је неуобичајену самосталност и склоност ка дубокој интроспекцији. Путовања и образовање у великим европским центрима, као што су Париз, Берлин и Рим, формулисала су јој поглед на свет који је био унапред отворен за модернизам и европску интелектуалну сцену, али увек прожет осећајем српског идентитета.
Писмо које гледа у душу
Исидора Секулић није била само хроничар стварности. Њени романи, есеји и путописи – нарочито дела „Људи“ и „Боје и мириси“ – одражавају психолошку дубину ликова и изузетну емотивну зрелост. Њен језик је музикалан, богат метафорама, а стил је често блистави сусрет интерног и спољног света.
У њеном раду види се и лични живот: осећај усамљености, самосталност, немир и жеља за спознајом људске душе. Није се удавала. Исидора Секулић је за живота стекла уважавање као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима. Писала је прозу, приповетке, романе, књижевну критику, есеје, расправе и белешке.
Иако није била изложена борбама, ратна искуства која је осећала у свакодневном животу је описала у збирци приповедака Из прошлости које сведоче о животу у поробљеној домовини и свакодневном животу Срба у Војводини и Славонији.
Дело којим ће Исидора постати видљива на тадашњој књижевној сцени објављено је 1913. године под именом Сапутници. Збирку прича је оштро критиковао Јован Скерлић, један од најважнијих књижевних критичара тог времена у Србији.
Била је чланица разних женских организација и један од оснивача Удружења учитеља средњих стручних школа. 1920. године је изабрана за секретара главног одбора на конгресу Међународног савета жена у Кристијанији
Исидорина лична храброст и интелектуална аутономија били су препознате када је постала прва жена чланица Српске академије наука и уметности, чиме је разбила бројне предрасуде свог времена и отворила врата будућим генерацијама жена у науци и књижевности.
Европа као учитељица и инспирација
Исидорина путовања кроз велики културни простор Европе нису била само физичка. Париз, Берлин, Рим и Беч постали су њене лабораторије душе. Тамо је упознавала савремене токове у књижевности и уметности, али никада није губила свој корен.
Њен сусрет са модернистичким идејама обликовао је њену способност да у једноставним, свакодневним детаљима открије психолошку сложеност ликова. Док је Европа учила њу о стилу и форми, Србија је давала тему — људе, природу, усамљеност и дубину душевних искустава.
Њени романи и есеји носе печат интимности, али и универзалности. У „Људима“ видимо како психолошка дубина и социјални контекст могу бити у савршеном споју. У „Бојама и мирисима“ свет се открива кроз чулност и субјективни доживљај, као да читаоцу нуди шифру за разумевање људске душе.
Исидорин језик је музикалан, метафоричан, препун естетских финијости, али никада претенциозан. Он је директан одраз њене личности – интелектуално снажан, емотивно дубок и самосталан.
Њен приватни живот, усамљеност и самосвест, прожимају сваки ред њеног стваралаштва. Близина пријатеља-интелектуалаца, писана и усмена комуникација са њима, била је њена симфонија подршке, али и изазова, који су је формулисали као једну од најзначајнијих фигура српске књижевности.
Као прва жена у Српска академија наука и уметности, Исидора је показала да интелектуална самосталност није питање пола. Њена храброст у свету који је био углавном мушки домен отворила је пут другим женама, али је и створила један нови образац женског говора у књижевности: емотиван, али критички; интиман, али универзалан.
Исидора Секулић преминула је 5. марта 1958. године у Београду, а сахрањена на Топчидерском гробљу. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године. Њено наслеђе је више него литерарно: оно је интелектуална аутономија, женска самосталност и доказ да дубина посматрања и искреност могу обликовати културу.